У  Народној библиотеци „Радислав Никчевић“ одржана је конференција за штампу поводом објављивања „Избора из прозе“ познате јагодинске списатељице Ковиљке Смиљковић. На конференцији су, поред ауторке Ковиљке Смиљковић и директорке библиотеке Весне Црнковић, говорили и рецензенти Ковиљкиних књига др Предраг Јашовић, публициста Живорад Ђорђевић и професор Милун Васић.

После поздравне речи директорке Весне Црнковић говорио је Милун Васић. Као лектор, коректор, али и уредник већине Ковиљкиних књига, Васић се осврнуо на константе присутне у скоро свим делима јагодинске списатељице. Те константе, истакао је Васић, учиниле су књиге Ковиљке Смиљковић најчитанијим књигама у Јагодини, али и у библиотекама централне Србије, што у доба општег одустајања од читања нипошто није занемарљив успех. Те константе су вера у човекове врлине, нада у срећан крај и љубав према јунацима књига, онда и када греше.

Др Предраг Јашовић је истакао интелектуалну ширину ауторке, подсетивши присутне и на научна достигнућа Ковиљке Смиљковић. Повезавши Ковиљкин рад у Музеју наиве у Јагодини са њеним књижевним опусом, Јашовић је истакао да су управо виталност и амбиција ауторке заслужни за успех у обе области.

Подсетивши да је Ковиљку Смиљковић упознао као ученик основне школе и да је познаје више од педесет година, у свом помало сентиментално обојеном излагању познати јагодински писац и публициста Живорад Ђорђевић је похвалио ауторку да је својим Избором из прозе избегла замке у које писци упадају приликом прављења сличних издања. Наиме, Ђорђевић сматра да је издање које је данас представљено довољно репрезентативно за Ковиљкино стваралаштво, али и да треба да послужи као предложак промоције или скупа у коме би уживали и верни читаоци књига Ковиљке Смиљковић.

У свом излагању Ковиљка Смиљковић се прво захвалила библиотеци, рецензентима, али и читаоцима и присутним представницима медија. Она је рекла да је уживала у писању књига љубавне тематике и да зна да су управо та дела најчитанија. Међутим, ауторка је апострофирала своје романе „Љуте године“ и „Отровни цветови мржње“ за које је рекла да се баве тешким темама српске историје – косовском трегедијом и братоубилачким ратом – и да им можда треба посветити посебну пажњу при поновном ишчитавању њеног опуса.